Kisindjerova je teza bila da na Balkanu stoljecima ratuju p

http://www.google.fr/search?hl=fr&q=new+world+order+by+Mason&meta=lr%3Dlang_hr%7Clang_sr

http://www.alternativnahistorija.com/AH3.txt
istina je uvijek skrivena.

Na primjer:
- Kisindjerova je teza bila da na Balkanu stoljecima ratuju plemena.
.....................................................................................
- Kisindjerova je teza bila da na Balkanu stoljecima ratuju plemena. Sjetimo se
ratnih izvještaja. Daje se mišljenje jedne pa druge strane. Ko puca na Sarajevo?
Prosjecan covjek, ako je u konfuziji, lako proguta ideju da su svi krivi i da je
rijec o plemenskom ratu.

- Skorašnji Makedonsko-albanski sukob je predstavio Albance kao teroriste i
odmetnike. Time su oni izgubili "politicki kapital" kao žrtve sukoba na Kosovu.
Ponovo sve u funkciji dokazivanja da nema dobrih; u "plemenskom ratu" svi su
primitivni i citav Balkan je isti.

A oni koji iza scene vuku konce tacno znaju kojim putem idu. Masonski moto "Ordo
Ab Chaos" - red, poredak iz haosa, je ovdje na djelu. "Kreiraj problem,
podstakni reakciju da se nešto treba uraditi, i onda ponudi rješenje. Svoje
rješenje! Svoj ("Novi svjetski...) poredak.

http://www.alternativnahistorija.com/AH3.txt
Iza scene... Kissinger Associates su vodili inžinjering bosanskog i ostalih
balkanskih ratova.

Razoreni životi i domovi, prošlosti i buducnosti, posijana mržnja, samo su
plodno tle za buduce sukobe. I odvodjenje covjekove pažnje od potrebe da se
okrene sebi. Stvarnoj ljudskoj prirodi. I svrsi naše životne misije na ovoj
Planeti i u ovom životu.

Henry Kissinger, dobitnik Nobelove nagrade za mir, je stajao iza glavnih
vanjskopolitickih odluka americkih predsjednika umiješanih u ratne sukobe od
Vijetnama i Laosa do Bosne i Iraka (dva puta).

Ambasador L. Paul Bremer, diplomac sa Yale University, Kissingerov asistent
1972-1976, izvršni direktor (od 1989.) “Kissinger & Associates”, bio je
“upravnikom” Iraka u najosjetljivijem periodu okupacije Iraka (11.05.2003. –
28.06.2004.)

Tko vlada covjecanstvom?

Cilj "Crne ruke" je bio, naravno, stvaranje Velike Srbije. Na vrhuncu svoje
moci, 1914, organizacija je imala (nagadja se) preko 2.500 clanova. Trenirali su
gerilu i sabotere i aranzirali politicka ubistva. Organizacija se bazirala na
celijama koje su se sastojale od 3-5 ljudi. Iznad njih su bili regionalni
komiteti, zatim Centralni Komitet u Beogradu, i napokon, na vrhu, deseteroclani
Izvršni Komitet na celu sa Apisom. Clanovi nisu znali jedni za druge, osim za
par onih u istoj celiji. To je bio uslov da organizacija ostane tajnom. Jedini
redovni sastanci su bili sastanci Izvršnog Komiteta.

Statut organizacije bio je rigorozan. Primjera radi:
Clan 2: "Organizacija daje prioritet revolucionarnoj borbi..."
Clan 24: "Dužnost je svakog clana da regrutira nove clanove... za koje ce
odgovarati vlastitim životom"
Clan 25: "Clanovi organizacije nece se znati medjusobno... osim clanova
Direkcija."
Clan 27: "Clanovi Organizacije moraju bezuslovno slušati komande nadredjenih..."
Clan 28: "Svaki clan je obavezan prijaviti organizaciji sve što sazna, bilo iz
privatnog ili poslovnog života, jer to može biti od interesa za organizaciju."
Clan 29: "Interes organizacije mora stajati iznad svakog drugog interesa."
Clan 30: "Stupanjem u Organizaciju svaki clan mora znati da time gubi
individualnost... Clan koji pokuša iskoristiti Organizaciju za svoje parcijalne
interese ce biti kažnjen smrcu."
Clan 31: "Ko jedamput udje u Organizaciju, više je nikada ne može napustiti."
Clan 32: "Organizacija ima pravo da se finansira, ako treba, i oduzimanjem novca
od svojih clanova."
Clan 33: "U sprovodjenju smrtnih kazni, mjerilo ce biti da se one izvrše sigurno
i bez greške, bez obzira na nacin izvršenja."
Clan 37: "Clanovi ovog Statuta se ne mogu nikada promijeniti."

Krunski princ Aleksandar davao je entuzijasticku podršku (ukljucivo financijsku)
radu "Crne ruke". Srpska vlada je bila dobro informirana o radu ove
organizacije. S druge strane, mnogi njeni clanovi su držali kljucna ministarska
i oficirska mjesta.
I tako dolazimo do one historijske tacke u kojoj se poklopiše dva interesa:

- s jedne strane, male, lokalne, teroristicke organizacije, i...

- ...s druge strane, samog vrha piramide planetarne moci, koji je odašiljao
signale krupnom kapitalu, korporacijskoj eliti i kraljevskim familijama.

U proljece 1914., Apis krši Statut "Crne ruke". Bez odobrenja Izvršnog Komiteta,
privatno, odlucuje da se izvrši atentat na Franca Ferdinanda, buduceg cara mocne
Austro-Ugarske imperije. Nije bila tajna da je Ferdinand pripremao reforme koje
bi dalje ugrožavale ideju o stvaranju Velike Srbije. I kada je najavio svoju
posjetu Sarajevu za konac juna, planovi za atentat su se intenzivirali.

Te njejten veprim
e ka pasur edhe levizja popullore

Ostatak price je poznat. Princip, Cabrinovic i Grabež su pripremani za atentat.
U Sarajevo su poslani mjesec dana ranije. Kada je srpska vlada, a posebno
predsjednik vlade Nikola Pašic, doznala za namjere "Crne ruke", izvršeni su
pritisci da se od atentata odustane. Mislilo se da bi u sukobu Austrije sa
Srbijom, Rusija ponovo okrenula ledja Srbima. Od Apisa je zatraženo da opozove
atentat. On je to navodno i zatražio, mlako.

Princip, naravno, ubija prestolonasljednika. "Crna ruka" uspješno skriva svoju
ulogu organizatora atentata. Mjesec dana kasnije Austrija objavljuje rat Srbiji;
preostale evropske sile bivaju uvucene u Prvi svjetski rat.

Željeni scenarij je na dje

Slogan "Ujedinjenje ili smrt" uspješno je proveden u stvarnosti.

Ujedinili su se južnoslovenski narodi pod srpskim kraljem.

Smrt je formalno zadesila ideju Velike Srbije. I zamjenjena je idejom
pan-slavizma.

A Apis?

On je odigrao svoju ulogu i formalno i ne-formalno je sudjen pred vojnim sudom
1917, osudjen i pogubljen (u cetrdesetoj godini). U junu 1917.

Ironija je da je razlog pogubljenju bio cisti fabrikat: pokušaj atentata na
regenta Aleksandra. "Crna ruka" je zabranjena zakonski, njeni clanovi su
pozatvarani. Juni 1917. godine se smatra njenim krajem. Vlada je mislila da može
odahnuti nad zgarištem nekad mocne teroristicke organizacije. Ali...

Ukratko bih i ja prokomentirao tabelu:

1. Covjecanstvo

Šest milijardi ljudi je ogromna energetska masa: mentalna, duhovna, materijalna.
Svako od nas je, u suštini, samo energetska lopta. Kojoj treba energetski
podsticaj, "hrana", da bi se održala i razvijala. Vecina ljudi osnovne
energetske potrebe zadovoljava hranom i picem, zatim iskustvima razlicitog
naboja: seksom, ljubavlju, moci, vladanjem nad drugima itd.

Oni pri i na vrhu piramide smišljeno i usmjereno dobivaju potrebnu (negativno
nabijenu) energiju za vlastiti opstanak.

http://www.yurope.com/nasa-borba/arhiva/Jul98/1207/1207.txt

Komentator uglednog ’Dejli telegrafa’, Noel Malkolm, daje u jednom od ovonedeljnih brojeva sledecu
..........................................................................................................
viziju resenja kosovske krize: u Savetu bezbednosti izglasace se rezoluciju o autonomiji u okviru
.........................................................................................................
Jugoslavije; zatim ce svetska zajednica poceti, po obicaju, da podrzava onog jaceg u sukobu. A taj jaci je
.......................................................................................................
Srbija, bez sumnje. Albanci ce tada organizovati neku vrstu intifade, i s njom ce se uci u novi milenijum.
....................................................................................................

Biografija

Momcilo Trajkovic, predsednik Srpskog pokreta otpora sa Kosova i direktor zemljoradnicke zadruge
"Ratar" u Lapljem Selu, rodjen je 5. novembra 1950. godine u selu Caglavica kod Pristine. Osnovnu, srednju
ekonomsku skolu i Pravni fakultet zavrsio je u Pristini. Radni odnos zasnovao u Pokrajinskom sekretarijatu
za rad kao strucni savetnik i saradnik gde se bavio pretezno radnim odnosima i pitanjima nasih radnika u
inostranstvu. Potom je tri godine (1986-1989) radio kao izvrsni sekretar, a posle toga dve godine kao
sekretar Opstinskog komiteta SK Pristine. Sledi funkcija potpredsednika Vlade Srbije, gde je, kako kaze,
bio samo tri meseca ("od jula do oktobra, do smrti Rahmana Morine") iako neki misle da je to radio mnogo
duze. Biran je i za poslanika Narodne Skupstine Republike Srbije, i kao kandidat Socijalisticke partije
Srbije u tom skupstinskom sazivu bio rekorder sa 83 odsto glasova biraca "i to u punoj izbornoj jedinici".

Nije se najbolje uklapao u SPS pravila i ubrzo se razisao sa partijom. Sa grupom istomisljenika osniva
Socijaldemokratsku partiju Srbije, ali ostaje bez posla. Nakon bolovanja zbog lecenja na VMA i
rehabilitacije niko ga nije prihvatao. Ipak, zaposljava ga Bora Vuksanovic, jedan od pristinskih direktora
koji ce to skupo platiti. Jedini je on imao razumevanja za Trajkovica od koga su svi bezali "kao od
gubavca". Nista nije pomoglo, cak ni cinjenica da ih je Trajkovic ne tako davno na stotine ustolicio.
Dojucerasnji prijatelji od kojih se nije mogao odvojiti na ulici (poput danasnjeg direktora aerodroma i
narodnog poslanika Steve Marinkovica) okretali su glavu i izbegavali ga. Posto mu nije bilo prijatno da
strada njegov zastitnik Bora Vuksanovic, Trajkovic konkurise na ukazano mesto u zemljoradnickoj zadruzi
"Ratar" Laplje Selo. Tu mu je radio otac i od decembra 1993. godine ("kada dolazi Avramovic") postaje
direktor ove zadruge, gde se i danas nalazi, muceci muku, "jer ovi 'moji' (socijalisti - p. D.B.) sve cine da
tu kiksnem".

U jedinom preduzecu ove namene na podrucju Pristine "i u etnicki cistoj enklavi" zasad je sve na svom
mestu, a Trajkovic u sali socijalistima porucuje da tamo "ne raste korov nego najlepse cvece". Unazad
godinu, ili dve, narocito poslednjih meseci otkako je na Kosovu pravi rat, dosta je angazovan u Srpskom
pokretu otpora. Na tom poslu vrednog i dobrog saradnika dobio je u vladiki raskoprizrenskom gospodinu
Artemiju, dohovniku novog vremena i coveku crkve kome zasad narod, nema sumnje, najvise veruje.
}


Sa Slobodanom Milosevicem svojevremeno je rusio albanski separatizam i kao potpredsednik srpske Vlade
“useljavao" Srbiju na Kosovo, ali sve je trajalo veoma kratko. Brzo su se razisli (“ideoloski") jer je
Milosevic “covek komunisticke orijentacije". Kosmet mora biti problem drzave a ne bilo koje partije, bila
mu je prva izjava nakon postavljenja na funkciju potpredsednika Vlade. Nakon izjave da je njegova partija
Srbija, ostro je kritikovan u CK SK Srbije, a jedan drug bio je zaduzen da mu kaze kako je njegova partija
ipak SK. Morao je to javno da kaze na TV, ali je dodao i ono prvo. Njegov problem sa Milosevicem je i u
tome sto je smatrao da kosmetski problem moze da resi samo - iskljucivo demokratska pravna drzava, da
je pluralizam neminovan i pozeljan, te da Kosovo ne sme da bude prcija jedne - Socijalisticke partije. To
mu je izgleda bio glavni greh, ali i dobri odnosi sa Kostom Bulatovicem, Miroslavom Solevicem, Boskom
Budimirovicem...jer je Beograd hteo da “bude dobar" sa Bogdanom Kecmanom. (“Njegov doprinos u
jednom periodu cenim, ali to je covek s kojim se ideoloski nikad nisam slagao.")

Proglasavaju ga (javno) izdajnikom, dakako nacionalnim, i optuzuju da Kosovo predaje Ibrahimu Rugovi i
Ramizu Aliji. Sve preko Kecmanovog “Bozura". Pa da deli kosovske Srbe na starosedeoce i dosljake, a
nije izostala ni autonomaska etiketa. Za sve to kaze da je “po Milosevicevom nalogu". Nekako iz drugog
plana politicki se odrzava preko SDP, podrzava “drzavno vodjstvo Republike Srpske", daje “punu podrsku
Dobrici Cosicu koga srpski radikali nameravaju da ruse", zalaze se za ponistavanje “Zakona o izboru
poslanika u Vecu republika kojim se narusava politicki konsenzus postignut pre izbora". Podrzao je pismo
- Cosica, Milosevica i Bulatovica - bosanskim Srbima, predlagao prihvatanje Vens-Ovenovog plana,
kritikovao blokadu na Drini, a razresenje Dobrice Cosica okvalifikovao je kao “poraz snaga razuma i
humanosti".